„Često razmišljam o tome kako moji najbliži nestaju, a ja nisam ništa loše uradio. Kao da me smrt proganja! Zlotvori žive, a divne osobe su otišle na nebo. Verujem da viša sila postoji i pitam se da li je ovo pakao, a tamo gde oni idu možda raj“, s gorčinom se, u јеdnom intervjuu pre ulaska na „Farmu“ zapitao Igor Lazić suočen s činjenicom da je u poslednjih deset godina izgubio mnogo dragih ljudi - dvojicu bliskih prijatelja, oca, sestričinu, tetku.
Nesrećni smrtni slučajevi su se u njegovom životu poslednjih godina nizali jedan za drugim, a oni upućeni u njegove ranije ispovesti s užasom i jezom pronalaze sve više istine u sada već urbanoj legendi o „prokletstvu Montenigersa“.
Naime, po samom osnivanju grupu „Montenigersi“ su činili Duško Nikolić, Igor Lazić i Nebojša Saveljić. Tek što je počela karijera da im se zahuktava, Duško je preminuo. Bolom skrhani i potreseni Nigor i Nebo njemu su posvetili pesmu „Voleli bi da si tu“, a zajedno sa njim u kovčeg su položili i svoj album prvenac, tačnije audio-kasetu!
Svojevremeno je jedna gatara Igoru ispričala da je to što su uradili bila inicijalna kapisla za sve dalje tragedije koje su se dešavale samim članovima grupe, ali i njihovim bližnjima. On joj, naravno, nije poverovao. Međutim, već 1999.godine Nebojša gine u sabraćajnoj nesreći zajedno sa svojom devojkom, a crv sumnje se rađa, ako ne kod samog Lazića, onda barem kod ljudi kojima je prepričao proročanstvo vidovnjakinje.
„Te večeri je Nebojša i njegova devojčica trebalo da dođu kod nas na večeru... Jezivo mi je da se i prisećam te noći. Komšije kažu da nikada za života nisu čuli ni videli Igora takvog. Kažu da su im suze išle kada su ga videli kako trči ulicom i vrišti: ’Nije istina! Nemoguće! Nije istina! On je živ!’“, priča Olga Lazić, Igorova majka.
Nažalost, tu ružnim događajima nije kraj. Baš naprotiv. Neposredno nakon što su Laziću dijagnostikovali tumor na hipofizi, u saobraćajnoj nesreći u Kotoru, prelazeći ulicu poginuo mu je otac Stojan. „Smrt oca me je dokrajčila, svaka pomisao na njega me rasplače. I inače sam emotivac i lako zaplačem kada mi je teško, a posebno nakon svega što mi se izdešavalo. Možda je tako i bolje, jer sam ranije sve držao u sebi i ćutao. Shvatio sam da s tim moram da nastavim da živim jer nemam izbora. Ali posle svega čovek ne može da ostane isti, ožiljci su zauvek neizbrisivi“, rekao je Igor neposredno nakon tog nemilog događaja.
Izvor: Svet
 |
